Некад помислим да све знам
Да сам изнад свега,
Да баш све могу сама.
Онда дођу дани када бројим само проблеме
Борим се са ранама,ожиљцима на срцу и сањарим...
Има много таквих дана, затварам се у себе
Без и мало жеље да ишта урадим.
Без и мало вере у живот и људе.
Нисам сама себи неки пријатељ.
Зато сам мисли скупљала у души,
K'о ожиљке, који не избрисв траг оставе,
Није све било хладно и сиво, али срце није успело јаче да постане.
Прође ми дан, а да нема куда,
Тада несталне ме мисли ухвате,
Само да мало свест разбистрим.
И одмах животу враћам се.
Док тако маштам и у мисли тонем, смисао добија све.
Позовем пријатеље,
Да после још једног дана безвољног тињања пламенова срца,
Барем неки осмех ухватим и сачувам,
Макар га ловила до свитања, мора да постији.
Увек нађе се неко, коме треба баш тај осмех
Неко ко ће мој бол разумети,
Ко попут мене у сузама грца
Покушава да побегне од себе, савког дана по мало
Увек се нађе неко ко се прави да му је до мене стало
Да ме од проблема, свих могућих избави
Да ме у свом загрљају од бола заштит
Али све је то таман толико да сутра топлином испуним.
И онда схватим да то су само мисли моје што луатју кроз главу,
Тада се из сањарења потпуно пробудим.
Борим се са ранама и ожиљцима на срцу и настављам да сањарим...
Има много таквих дана, затварам се у себе.
Поред свог мрака и бола један осмех чувам за тебе.
Једну мисао чувам за тебе.
Једну реч чувам за тебе.
Али теби за узврат тражим, ослобди ме ове сањарске беде
Ових окова што им душу стежу,
Ових канапа што ми руке вежу,
Ових ножева што срце ми режу
И помози ми да нађем себе.
